Ovih da­na ob­ja­vlje­na je knji­ga ,,Po­to­nje slo­vo o Pa­vi“ či­ji je autor Ivo Jok­si­mo­vić, Pa­vi­no­po­ljac ko­ji ži­vi da­le­ko od za­vi­ja­ča­ja, ali ga sr­cem ni­je na­pu­stio. Advo­kat je u Be­o­gra­du, ka­že da je raz­log ob­ja­vlji­va­nja i te­ma­ti­ka knji­ge ve­za­na za po­sto­ja­nje ime­na Pa­vi­no Po­lje, se­la u Vra­ne­šu, oko ko­jeg po­sto­ji po­sled­njih go­di­na vi­še ver­zi­ja.
– Osim što je čo­vjek du­žan svo­me za­vi­ča­ju, ka­ko je re­kao Ivo An­drić, ova knji­ga je na­sta­la iz nu­žde, za­to što su ne­ki pe­ri­o­di da­lje pro­šlo­sti Vra­ne­ša ob­ra­đi­vač­ni ep­sko-mi­to­man­ski pri­ka­za­li. U knji­zi se go­vo­ri je­zi­kom či­nje­ni­ca. Ona je ob­ra­čun sa ne­zna­njem i mi­to­man­skim pri­stu­pom ob­ra­de od­re­đe­nih seg­me­na­ta na­še pro­šlo­sti i kul­tu­re. Ob­ja­šnje­no je da, ka­da su for­mi­ra­ni vra­ne­ški to­po­ni­mi ko­ji na­sta­ju po lič­nom ime­nu: Vra­neš, Pa­vi­no Po­lje, Raj­ko­vi­ći, Gru­bje­ši­ći, Vu­ka­no­vi­ći, Vran­šti­ca, Ver­ga­še­vi­ći, Dra­ško­vi­na itd. i raz­ne le­gen­de o na­stan­ku ne­kih to­po­ni­ma, ne­ma­ju ve­ze sa stvr­no­šću, pa čak ni ona naj­slav­ni­ja o na­stan­ku na­zi­va Pa­vi­no Po­lje – ka­že Jok­si­mo­vić.
On na­vo­di da su u knji­zi iz­lo­že­na sva na­rod­na pre­da­nja ve­zna za Pa­vu i na­sta­nak to­po­ni­ma Pa­vi­no Po­lje.
– Ne­ka od njih ni­ka­da ni­je­su ob­ja­vlje­na. Ova pre­da­nja su čak i po­je­di­ni isto­ri­ča­ri uzi­ma­li kao isto­rij­ski fa­kat, što je smi­je­šno, jer pre­da­nja i le­gen­de mo­ra­te is­klju­či­vo po­sma­tra­ti sa kul­tu­ro­lo­škog aspek­ta. I što je naj­va­žni­je, u knji­zi je dat ši­ri osvrt na broj­na ovo­vre­me­na de­ša­va­nja ko­ja su ka­mu­fli­ra­na pa­ra­va­nom po ime­nu „Le­gen­da o Pa­vi i Ah­me­tu“, a su­štin­ski i fak­tič­ki pred­sta­vlja­ju spro­vo­đe­nje pro­jek­ta uni­šte­nja zna­čaj­nog di­je­la kul­tur­no-isto­rij­skog na­sle­đa Vra­ne­ša. Ovo je ključ­ni raz­log ob­ja­vlji­va­nja knji­ge – ka­že naš sa­go­vor­nik.
Na pi­ta­nje za­to baš ova­kav na­ziv knji­ge ,,Po­to­nje slo­vo o Pa­vi'' Jok­si­mo­vić ka­že da , iz­me­đu ostla­og, knji­ga da­je do­ku­men­to­van od­go­vor na pi­ta­nje ka­da je i po ko­joj oso­bi na­stao na­ziv gor­njeg di­je­la Vra­ne­ške do­li­ne. Po­što ta oso­ba ne­ma ni­šta za­jed­nič­ko sa Pa­vom iz pre­da­nja, otu­da i sim­bo­li­čan i ar­ha­i­čan na­ziv „Po­to­nje slo­vo o Pa­vi“. Ona da­je po­sled­nju ri­ječ o toj ne­po­sto­je­ćoj že­ni, ali isto­vre­me­no i pr­vu, ili po­to­nju, ka­ko ho­će­te, o stvar­noj Pa­vi – ka­že on.
Na pi­ta­nje zna­či li to da Pa­va ni­je že­na, Jok­si­mo­vić is­ti­če da ni­jed­no pre­da­nje o že­ni Pa­vi ne­ma ni gra­ma isti­ne, jer je ona pro­iz­vod ma­šte.
– Tač­no je da su ima­gi­nar­nu Pa­vu stvo­ri­le po­gre­šne na­rod­ne pret­po­stav­ke ko­je da­nas na­zi­va­mo pre­da­nji­ma. Na­rod je uvi­jek ma­štao. Me­đu­tim, tra­gi­ko­mič­no je da ne­ki po­je­din­ci i da­nas stva­ra­ju „le­gen­de“ o Pa­vi, kao da im na­rod­ne ni­je­su bi­le do­volj­ne ni va­lja­ne. Knji­ga se ba­vi i ovim fe­no­me­nom. Do­zvo­lje­no je gra­di­ti pret­po­stav­ke, za­to smo iz pro­šlo­sti do­bi­li vi­še pre­da­nja o Pa­vi, ali ka­da svo­je raz­mi­šlja­nje pro­gla­si­te le­gen­dom iz Pa­vi­nog Po­lja on­da ste na te­re­nu ne­do­zvo­lje­nog, za­to što iz­mi­šljo­ti­na­ma ob­ma­nju­je­te jav­nost, a što je mno­go va­žni­je, ti­me vr­ši­te de­va­sta­ci­ju Pa­vi­no­polj­skih pre­da­nja. Da­kle, osim što je ne­va­spi­ta­no, ta­kav čin pred­sta­vlja uni­šta­va­nje kul­tur­ne ba­šti­ne vra­ne­škog pod­ne­blja što je čak i za­ko­nom za­bra­nje­no. A po­seb­no što su te da­na­šnje le­gen­de bli­že fa­ta­mor­ga­ni ne­go re­la­no­sti, za raz­li­ku od pri­ča na­ših pre­da­ka.
Pa­va, oso­ba po ko­joj na­sta­je na­ziv pa­vi­no­polj­ske obla­sti, mu­škog je po­la. Pa­va je u sred­njem vi­je­ku mu­ško ime, o če­mu po­sto­je broj­ni pi­sa­ni do­ka­zi. Iz­go­va­ra se kao Sa­va, Le­ka, Vu­ka. Naš Pa­va ima čak i pre­zi­me, upi­san je u jed­nom tur­skom do­ku­men­tu iz 1500-te go­di­ne.
Jok­si­mo­vić do­da­je da je ugro­že­no Vra­ne­ško kul­tur­no nal­se­đe ne­bu­lo­znim pri­ča­ma o Pa­vi i Ah­me­tu, ko­je ne­ma­ju ve­ze sa stvar­no­šću, ni­ti vra­ne­škim pre­da­nji­ma.
– Jed­nu taka­vu, ne­dav­no skro­je­nu „le­gen­du“ , Upr­va za za­šti­tu kul­tur­nih do­ba­ra Cr­ne Go­re će usko­ro pro­gla­si­ti pre­da­njem iz Pa­vi­nog Po­lja, što je van pa­me­ti. Knji­ga je po­ku­šaj od­bra­ne kul­tur­ne ba­šti­ne Vra­ne­ša od ra­znih šte­to­či­na. Bez ob­zi­ra na ne­po­u­zda­no­sti, pa­vi­no­polj­ska pre­da­nja či­ne kul­tur­nu dra­go­cje­nost vra­ne­škog pod­ne­blja, zbog če­ga ih tre­ba ču­va­ti i sa­ču­va­ti od zlo­u­po­tre­ba.
Na­ža­lost, do­da­je Jok­si­mo­vić, ni broj­ni jav­ni po­sle­ni­ci iz Vra­ne­ša ni­je­su ima­li slu­ha za oču­va­nje na­šeg pre­dač­kog na­sle­đa, jer sko­ro bez iz­u­zet­ka pre­kra­ja­ju iz­vor­na pre­da­nja.
– Od­re­đe­nim auto­ri­ma ona slu­že za lič­nu afir­ma­ci­ju, dru­gim za iz­grad­nju po­želj­ne po­ro­dič­ne pro­šlo­sti, ne­kim čak i kao isto­rij­ska gra­đa, iako ovu vr­stu usme­nog stva­ra­la­štva mo­ra­te pr­ven­stve­no po­sma­tra­ti kao re­fleks na­rod­ne ma­što­vi­to­sti i svo­je­vr­stan fol­klor­ni ko­lo­rit jed­nog vr­me­na i pod­ne­blja. Sva iz­vor­na pre­da­nja, ka­ko ona o na­stan­ku na­zi­va Pa­vi­no Po­lje, kao i osta­la, mo­ra­mo za­šti­ti od da­ljih pre­kra­ja­nja i zlu­po­tre­ba. Ona su kul­tur­na dra­go­cje­nost Vra­ne­ša. Pre­da­nja su vid usme­nog na­rod­nog stva­ra­la­štva i za­to pred­sta­vlja­ju na­še kul­tur­no na­sle­đe a ni­ka­ko isto­rij­sku gra­đu.
Na kra­ju, Jok­si­mo­vić , kao ne­vje­ro­vat­nu či­nje­ni­cu, is­ti­če to da Vra­ne­ša­ni u 21. vi­je­ku mo­ra­ju bra­na­i­ti svo­je sta­re ne­kro­po­le od oti­ma­či­ne.
– Osim ne­u­kih i neo­ba­vi­je­šte­nih po­je­di­na­ca, sa­da čak i dr­ža­va pro­gla­ša­va mu­sli­man­skim na­še sta­re hri­šćan­ske gro­bo­ve u Pa­vi­nom Po­lju, gro­bo­ve sta­re sko­ro hi­lja­du go­di­na. Po­šta Cr­ne Go­re već je ob­ja­vi­la mar­ki­cu „Pa­va i Ah­met“ na ko­joj su pri­ka­za­ni i nji­ho­vi na­vod­ni gro­bo­vi, ta­ko se ne­kro­po­la „ste­ća­ka“ u Pa­vi­nom Po­lju iz 11-og vi­je­ka pre­ba­cu­je čak u 17- ti. To je ra­fi­ni­ra­ni van­da­li­zam i kul­tur­ni ge­no­cid nad Vra­ne­šom ko­ji se vr­ši uz dr­žav­nu lo­gi­stič­ku po­dr­šku. Sve je po­tan­ko ob­ja­šnje­no u knji­zi – za­klju­ču­je Ivan Jok­si­mo­vić.
M.N


Dru­ga­či­je pre­da­nje o Pa­vi i Ah­me­tu

Ina­če Ve­se­lin Ko­nje­vić ka­že da je ro­do­na­čel­nik ple­me­na Mi­li­ki­ći – Ko­nje­vi­ći Mi­li­ka, ko­ji je imao, ka­ko se na­vo­di u Ka­ta­sti­ku, se­dam si­no­va i se­dam kće­ri. Na­sli­je­dio ga je nje­gov naj­sta­ri­ji sin Ara­nit, ko­ji je bio knez u Vra­ne­šu kra­jem pr­ve po­lo­vi­ne 17. vi­je­ka, da bi sre­di­nom 17. vi­je­ka vra­ne­ški knez po­stao Ni­ko­la Mi­li­kić, otac na­še zna­me­ni­te odi­ve Pa­ve, po ko­joj je i Pa­vi­no Po­lje do­bi­lo ime.
Da­lje je Ve­se­lin ka­zao da je Pa­va pri­mjer ča­sne i po­no­si­te odi­ve, ko­ja je sa­ču­va­la do­sto­jan­stvo - i svo­je, i svo­ga brat­stva i svo­ga kra­ja! Njen čin uda­je za isla­mi­zi­ra­nog mje­šta­ni­na Ah­met-pa­šu Ha­san­be­go­vi­ća, po­stao je da­nas ve­li­čan­stve­na pa­ra­dig­ma su­ži­vo­ta raz­li­či­tih vje­ra i na­ro­da, ne sa­mo na pro­sto­ru Cr­ne Go­re već i či­ta­vog Bal­ka­na. Pa­va i Ah­met su po­ru­ši­li na­met­nu­te ba­ri­je­re i uz­vi­si­li se iz­nad hra­bro­sti i ju­na­štva to­ga do­ba. Njih dvo­je se iz­bo­ri­lo, u su­ro­vim okol­no­sti­ma, iz­me­đu dva ne­po­mir­lji­va svi­je­ta za svo­ju lju­bav i kru­ni­sa­li su je bra­kom. Ta dva stra­šna i če­sto kroz isto­ri­ju su­prot­sta­vlje­na sim­bo­la – krst i po­lu­mje­sec, da­nas na gro­bo­vi­ma Pa­ve i Ah­me­ta ni­je­mo svje­do­če o ve­li­či­ni te nji­ho­ve lju­ba­vi, ko­ja je nad­vi­si­la sve on­da­šnje pred­ra­su­de i po­dje­le. Na nji­ho­vim gro­bo­vi­ma krst i po­lu­mje­sec da­nas su sim­bo­li lju­ba­vi, slo­ge i to­le­ran­ci­je, ka­zao je Ve­se­lin Ko­nje­vić, pod­sje­ća­ju­ći da je, od­lu­kom Udru­že­nja, pro­šle go­di­ne Op­šti­ni Bi­je­lo Po­lje upu­tio pred­log da jed­na uli­ca u tom gra­du bu­de na­zva­na po Pa­vi i Ah­me­tu.